Komunalne službe ne odlaze u prirodu, molimo vas da vaše smeće ponesete sa sobom. Čuvamo i volimo našu zemlju! Saznaj više.

Živimo u vremenu kada se oko nas sve dešava brzo. Brz internet, brza hrana, brza uzbuđenja i još brža razočarenja. Stalno negde žurimo i nemamo mnogo razumevanja za bilo šta što nas „usporava”. 

Nažalost, deca se ugledajući na nas svom snagom trude da budu još brža i uhvate korak! 

Ipak, za usmeravanje dece na pravi put potrebno je vreme i strpljenje, kako bi se to seme pravih vrednosti razvilo svojim prirodnim tempom.

U Osnovnoj školi „Ivan Gundulić”, u Čeneju, stvari rade malo drugačije, za šta su najviše zaslužne njihove drage učiteljice, a jedna među njima posebno. 

U pitanju je Vesela Mačkić, veliki borac koga krasi neverovatna energija, osmeh i neko ko je odgovoran da to seme pravih vrednosti uvek bude u pravim rukama.

Vesela, zdravo. Čuli smo da se kod vas u školi dešavaju neke pomalo neuobičajene stvari? Recite nam o čemu se tačno radi?

Zdravo, Fruškać drugari. Pa moglo bi se tako reći. Za nas možda malo neuobičajen, kako kažete, ali za neke druge zemlje ni malo neobičan način edukacije dece. 

Naime želeći da decu obrazujemo van učionice, mi smo prošle godine započeli mali projekat „Zdrava užina” i posadili smo bašticu u jednom neuređenom delu dvorišta. Malo po malo sredili smo taj kutak i to je postala naša mala oaza. 

Ove godine smo deo pilot projekta „Preduzetne škole”, što nam je omogućilo da dobijemo sredstva i zapravo napravimo sve ono što smo želeli, i prošlogodišnji projekat nadogradimo. 🙂 

Sada imamo veliki plastenik, gde sejemo biljke koje posle rasađujemo. Imamo veliku dvorišnu učionicu gde realizujemo veći deo časova.

Kako se rodila ideja da i školsko dvorište postane učionica i prostor za praktičan rad? Šta je iciniralo da vaša škola dobije baštu, o kojoj zajedno brinu i deca i učiteljice?

Inicijalna kapisla su zapravo bile loše navike kod dece. Posmatrajući ih videla sam da se hrane grickalicama i iz meni nepoznatog razloga pojedini učenici su izbegavali da za  vreme odmora izlaze napolje. Njihov stav je: „Napolje ako baš moram”.

Vrlo brzo sam shvatila da svojim primerom ne mogu da utičem na ponašanje većine učenika, što je bio moj cilj, tako da je bašta zapravo bila idealno rešenje za sve. 

Kad deca uređuju, održavaju prostor u kojem treba da borave svakodnevno, onda taj prostor vole i brinu se da bude uvek lep. 

Vrlo brzo su nam stigli i prvi plodovi biljaka koje smo posejali, tako da je i zdrava užina ušetala na velika vrata. Zapravo, tad sam shvatila da dece vole da jedu i slatkaste jagode, ali i ljut luk, da je sveža salata i bez začina sjajna užina, a krastavac idealan da se osvežimo kad nam je toplo.

Zašto je jako važno da su u ovaj tip neformalne edukacije uključeni baš vaši najmlađi učenici od 1-4. razreda i šta su po tebi najvažnije lekcije koje deca nauče u tom procesu?

Većina studija kaže da se neke pozitivne i društveno prihvatljive navike formiraju najbolje kod mlađe dece, pa možda je zato akcenat na uzrastu učenika od 1-4 razred. Prošle godine sam radila ovaj projekat samo sa svojim učenicima, koji su tad bili prvi razred, ali ove godine smo u školi uključili sve učenike od 1-8. razreda.

Najvažnije je zapravo da deca pored toga što stiču znanja koja su primenljiva( sami posmatrajući usvajaju, zaključuju, istražuju, aktivni su u procesu učenja a nisu samo pasivni primaoci informacija i definicija) oni se uče socijalnim veštinama i prihvataju načelo da moraju da rade u životu da bi bili deo tog života i da svako od nas treba da doprinese da bi nam svima bilo bolje. Prihvataju odgovornost. Odgovornost da svaki dan imaju neke obaveze koje im omogućavaju da napreduju, da budu uspešni, timski se dogovaraju i sarađuju kako bi rešili neki problem.

Na primer, učenici sednog razreda su sami napravili plan aktivnosti preko raspusta i svaki dan je neko ujutru otvarao plastenik, zalivao biljke, održavao dvorišni prostor škole i uveče su zatvarali plastenik. Dakle, to je bila isključivo njihova organizacija i sve aktivnosti su na dobrovoljnoj bazi. Priznaćete na dobrom su putu da budu mali odgovorni ljudi za primer.
 
Naravno, mlađi učenici svakodnevno čupkaju korov, uče da je važno kompostirati, da su gliste, krtice, ptice naši prijatelji i da je ta povezanost žive i nežive prirode veoma važna. 

Kakve su njihove reakcije i šta su najveći izazovi s kojim se susrećete tokom ovog projekta? 

Deca zaista uživaju usvajajući znanja kroz rad i trud koji su pored inteligencije najvažniji elementi za uspeh. Naučili su imena biljaka na nemačkom i engleskom praveći kartice sa nazivima kod svake biljke, iz tehničkog su pravili kompostarnik i sve klupe i stolove koji se nalaze sad u našem dvorištu, iz geografije su naučili nešto o velikim otkrićima, među kojima su, verovali ili ne, neke biljke koje su posejali u našoj bašti 🙂, iz likovnog su pravili šareni bubučnjak koji krasi dvorište naše škole a brinemo i o pčelicama pa smo i za njih napravili kutak sa začinskim i lekovitim biljkama.
 
Najveći izazov je bio započeti sve. Imala sam želju, ideju, ali znala sam da ne mogu sama. Naravno, moji dragi saradnici su roditelji. Oni su me prošle godine podržali kad smo počeli, ali ove godine tu su ulogu preuzele moje kolege koje su se uključile u projekat. Sad se trudimo da motivišemo što više ljudi oko nas tako što ih pozivamo da nas posete i da kroz radionice vide koliko je zapravo učenje van učionice produktivno. 
 
Šta sve gajite u bašti i kako uživate u „plodovima” vašeg zajedničkog rada?

U našoj bašti gajimo: rotkvice, rukolu, kelerabu, šargarepu, krastavac, papriku, paradajz, zelenu salatu, kupus, crvenu blitvu, jagode, maline,  bosiljak, ruzmarin, timijan, majčinu dušicu, matičnja, smokve i razno cveće.

Dosta toga učenici pojedu tokom odmora i već znaju da prepoznaju kada će pristići plod, pa svaki dan obilaze. Sećamo se rado naše prve zrele jagode i kako smo je podelili na 5 delova i od sreće trčali tri kruga oko dvorišta kao i krastavca kojeg smo isekli na tanke listiće da bi svako mogao da pojede. Šargarepu uglavnom jedemo dok je mlada nikad ne možemo da dočekamo da poraste velika. 🙂

Ove godine smo imali i puno rasade tako da smo prodavali i ta sredstva planiramo da ponovo uložimo u baštu.

Uporedo sa školskom baštom, decu aktivno učite i o značaju reciklaže. Na koje se sve načine ona to praktično primenjuju, kakvu infrastrukturu imate u okviru škole i ko je sve uključen u proces?

Mi recikliramo u školi skoro pa sve. U to nisu uključeni samo učenici već  roditelji i članovi šire porodice. Skupljamo PET ambalažu, limenke, čepove, papir i karton a od ove godine i sve što ide u kompostarnik. Deca i roditelji, čak i preko raspusta, skladište i čuvaju sve ono što je moguće reciklirati . Od tih sredstava opremamo školu. Okrečili smo nekoliko učionica, stolova, nabavili smo klupe za hodnike.

Učenici, u okviru đačkog parlamenta, iznose svoje predloge tako da se trudimo da ih ispoštujemo i da sredstva uvek usmerimo na poboljšanje uslova rada u školi.

Da li su se deca već navikla da u svom školskom dvorištu svakodnevno vrše separaciju otpada, brinu da ostane čisto i uz vaše instrukcije direktno utiču na svoje okruženje?

Naravno. U početku smo ih  usmeravali da počiste posle odmora za sobom, ili smeće  ako je vetar razneo po dvorištu. Sad većina naših đaka neće proći pored smeća a da ga ne pokupi. To je zato što smo svi zajedno u istoj misiji a to je da bar malo spasimo ovu našu planeticu. Ipak ona ima samo nas.Da li su vaši klinci sada ambasadori promene, koji te dobre prakse prenose i na drugu decu van škole, svoju porodicu i komšije?

Lično smatram da jesu! Svakako smo velike promene uveli i u porodice, od ishrane do reciklaže, sporta i slobodnog vremena. Pratimo reakcije okoline i drago nam je da imamo ogromnu podršku. Trudimo se da ugostimo što više đaka i učitelje iz drugih škola, tako smo prošle godine ugostili oko 100 učenika, ove godine oko 150. 

Da li ste imali podršku nekih institucija, firmi i organizacija ili ste se sa svim izazovima borite isključivo svojim i snagama vaših najmlađih učenika?

Kad rešite da se uhvatite u koštac sa promenama onda morate biti spremni da se borite. Naravno borba je uvek lakša ako radite ono što volite. Sve što sam radila bilo je uz podršku, roditelja, kolega ili pojedinaca. Nekome je projekat bio pokretač da nešto, što su zapravo odavno želeli, sada realizuju.
 
Finansije su naravno uvek problem, ali značilo nam je što smo ove  godine deo projekta Ministarstva prosveta i što postoje društveno odgovorne kompanije koje žele da pomogu školama.

Za kraj, dajte par saveta ljudima koji žele da svoje okruženje menjaju na bolje? Odakle je dobro da počnu, a šta je jako bitno da ne rade?

Ako imate želju da uradite nešto dobro, uvek ćete naći podršku ljudi iz okruženja koji će poželeti da vas podrže. Napravite dobar plan i budite odvažni da ga ostvarite, jer odustajanje nije opcija. Možda iza nekog ugla stoji neko dete koje vas posmatra, zar ne bi bilo sjajno da baš vi budete njegov heroj. 🙂

Bila je ovo Vesela Mačkić, učiteljica koja od vaših klinaca stvara ljude! 💚

Tagovi: Zdrava hrana, Deca